НИШКА ГОРИЦА

Колевка винског туризма у Србији

Текст и фотографије: Зоран Рапајић

Поглед са Горице око 1915. године

Још од античких времена, брдо Горица, које се налази на јужној страни нишке котлине, било је познато по непрегледним воћњацима и виноградима, али и по њивама, баштама, шумама и ливадама.

На Горици су се 1878. године одиграле кључне битке за ослобођење Ниша од Турака, после којих је већи део горичких поседа прешао у руке имућнијих нишких породица.

Најбољи виногради остали су сачувани а поред њих убрзо су почеле да ничу куће и индустријски објекти, и Горица је нагло почела да мења свој изглед.

Број становника у Нишу почео је убрзано да расте, још брже су почеле да се оснивају занатске и трговинске радње, а тај раст испратили су градски оци доношењем пројеката којима се планирала изградња комуналне и саобраћајне инфраструктуре. Тако се Ниш у само неколико година развио у модеран европски град.

Једна од имућних породица која је куповала винограде на Горици била је она од Живка Атанацковића, познатог нишког трговца. Годину дана након што су Турци напустили Ниш он је ушао у посед неколико горичких винограда.

Тапија из 1879. г. издата од стране Начелства округа нишког, којом се потврђује
да је Живко Атанацковић, трговац из Ниша, на лицитацији купио виноград на брду Горица.

Нишлија Светозар Тутуновић вешто је искористио ситуацију када су Турци напуштали Србију, почевши да посредује у продаји турског земљишта. Посао му је ишао одлично јер је узимао велику провизију па је тако успео да заради значајну своту новца.

Поред тога што је остао упамћен као градоначелник Ниша (мандат му је трајао само годину дана), Светозар Тутуновић је по занимању био адвокат али и веома успешан трговац са великом визијом. Најбоље винограде и земљишта на потезу изнад Старог гробља (које постоји и данас) купио је 1884. године, сачувао их за себе и тако отворио врата великом послу који га је окупирао наредних петнаестак година.

Убрзо је основао „Српско пољопривредно друштво за неговање вина“ и подигао вински подрум који је постао познат као „Тутуновића подрум“. Као вешт предузетник и велики заљубљеник у вино, схватио је да без модерне опреме нема врхунских вина. Тај концепт почео је да даје резултате па је већ у наредној години (1885), на такмичењу у Белгији, освојио бронзану медаљу за квалитет вина.

Светозар Тутуновић се није задовољио том медаљом па су свега неколико година касније (1890) у његовом подруму своје место нашле машине за пресовање и муљање грожђа, а капацитет подрума достигао је за то време невероватних 150.000 литара.

Раст производње пратила је и организована дистрибуција вина, па је Тутновић за потребе складиштења али и извоза закупио велико стовариште у Солуну.

Врло брзо је у оквиру подрума отворио гостионицу са великом баштом и коначиштем на спрату. До подрума се стизало трамвајем са коњском запрегом, организованим превозом којим су се довозили трезни гости а испраћали они који су знали да претерају са вином.

Тутуновића подрум око 1890. године

По нишкој чаршији причало се да је код Тутуновића често је волео да сврати краљ Милан Обреновић и ужива у свему што је овај подрум пружао. Те „свезналице“ тврдиле су да се краљ често коцкао, а да је приликом свог боравка време најчешће проводио са прелепим анимир дамама које је за свог омиљеног краља Светозар лично бирао.

Жељан нових пословних подухвата, Тутуновић се 1901. г. удружио са Захаријем Поповићем, трговцем из Београда, који је на југу Србије био познат као родоначелник хотелијерства у Нишкој Бањи. Њих двојица су подигли веома повољан кредит од државе и основали „Фабрику за производњу алеве паприке“. После доброг почетка посао је стао, а Тутуновић је запао у велике дугове, и виногради и подрум променили су власника. Винограде је купио Таско Узуновић трговац и познати борац за ослобођење Ниша, док је подрум задржао Захарије Поповић. Подрум је тада променио назив у „Подрум Горица“ а власници су постали браћа Поповић.

После Другог светског рата виногради су нестали а подрум је мењао намене. Чувена „Кула“ је служила као простор за складишта и магацине различитих предузећа, а дуго су је користили и нишки извиђачи, када је направљен спортски терен у дворишту.

Данашњи изглед некада велелепног здања

Данас је од ове некада велелепне грађевине остала само рушевина у виду једног дела зграде и дела куле а терени су руинирани. Тај део града који припада општини Палилула, а који је и данас познат као „Тутуновића подрум“, густо је насељен стамбеним објектима, а само понеки стари чокот подсећа на некадашњу виноградарску нишку оазу.

Ову и друге приче о Винском благу Србије можете прочитати у књизи Златна круна