Неготинска и смедеревска вина у Лондону, 1874. године

„Све тече, све се мења – осим стања у српском винодељству“ – умало не рече мудри Грк. Исти подвизи исте грешке. Иста упорност и чврста намера да се заборави пре него се научило. Али да није тако, о чему би данас причали?

Ово је подсећање на један чланак из старих новина, о достигнутим висинама али и пропуштеним приликама. Иза амбициозног наслова „Српско вино на светској винској изложби у Алберт-халу, у Лондону“, лист „Тежак“, гласило Друштва за пољску привреду од 31.8.1874. страна 161-162., следи обавештење министра финансија Чедомиља Мијатовића: Извесни Енглези су имали доброту, да се приме, да воде бригу о српском вину док је изложено на реченој изложби. То, читано између редова, значи да је Србију заступало само вино, тј. није било и Срба посланих од државе, да се брину о вину и његовој промоцији али је било добрих Енглеза који се тога прихватише.

Из енглеске оновремене штампе сазнајемо и ко су ти Енглези. На срећу, ти добри људи су знаменити познаваоци вина, који су баш тада, 1874. и баш ту, у Ројал Алберт холу основали сада већ најстарије и најпознатије The International Exhibition Co-operative Wine Society Limited или скраћено Wine Society – Винарски клуб. Данас њихова лична имена нису тако важна, а сви су били припадници „Кoмитета џентлмена – Committee of Gentlemen“.

Težak iz 1874.

Нису то били ни винарски трговци а још мање крчмари и сомелијери. Први председавајући био је Генерал Хенри Јанг Даркот Скот, пројектант Алберт хола, а наредни Роберт Бруденел Картер, очни хирург, током више од 40 година супервизор друштва. Чланство није било лако оствариво али су понеки и успевали, као сер Артур Конан Дојл, аутор књига о Шерлоку Холмсу, и Александер Флеминг, проналазач пеницилина. Помињем само неке који су боље познати нашем читалишту.

Удружење и данас постоји као набављач и продавац али и као референтни зналац квалитета вина али и укуса и потенцијала британских љубитеља вина. Свако ко прати активност друштва зна колика је његова важност за промену структуре у потрошњи. Прво су се изборила француска вина а задњих деценија чилеанска, афричка, медитеранска и грузијска. Ни португалска и шпанска се не жале јер им је клуб донео боље име и обезбедио нова тржишта.

Била је то у сваком случају ондашња елита, а првобитна идеја била је увођење реда у набавку и конзумацију вина у престижним клубовима. Задатак је био уговарање најквалитетнијих порто, шери и малага вина из Португалије и Шпаније која су већ била укорењена али и истраживање и увођење најбољих вина из Француске и из целог света. Позив (или прихватање) узорака вина из Србије можда је и заслуга нашег министра, познатог англофила, али без доброг гласа наших вина, било би узалудан труд.

Елем, Committee of Gentlemen и Wine Society укључили су у свој клуб неготинска и смедеревска вина и дала им прилику. То што наша вина нису умела да одрже своје чланство у овом клубу, није само њихова кривица.

За нас је важно што су објављена имена произвођача узорака вина. То су за црна крајинска вина г.г. Мишић, Јовановић, Николић, Баба-Фешић. М. Спасић и Г. Јеремић, а за бела смедеревска вина из винограда кнежева и г. браће Рашића. Њихова вина „најбоље су се допала енглеским потрошачима, и најбоље би се плаћала кад би се изложила на продају у Енглеској“.

London, Engleska

То је одличан почетак: допала су им се и добро би их платили да су доступна. Новинар наставља да су Британци одлично тржиште окренуто квалитетним, старим и јаким винима и да „краинска вина доста наличе по изгледу, укусу и јачини на португалска и шпанска стара вина — на портшери и малагу — која се тамо понајвише троше“.

Има у тој констатацији осим скромности и недовољног познавања. И порто, шери и малага су вина са додатим алкохолом, а крајинска су јака „само од Бога“, и то је била прилика, а сада је још већа, јер ће се како време тече, изворно и природно ценити све више. Могли смо, а можемо и сада да научимо од тих винара који су одржали своје технологије рекао бих и од пре Римљана јер су Стари Грци умели да на Медитерану одрже вино и више стотина година. Да смањимо цену транспорта смањивањем запремине вина кувањем, као Андалужани – што је довело и до нових производа – десертних вина, да решимо проблем берби неједнаког квалитета по годинама додајући трећину старог у две трећине новог вина како се ради са портом, чиме можемо да кажемо истину да се у вину налази трећина лањског и деветина преклањског и тако све до године оснивања винарије, и да уз помоћ такве рекламе заузмемо део тржишта којим Португалци доминирају шест векова.

Даље се у чланку новинар осуо на наше ондашње и садашње лоше навике, „да су пробана српска вина махом доста немарно израђена и непреврела, у нечистим судовима и хрђавим зградама држана. Зато управо немају онај укус, ону јачину и онај изглед, који би имала да се брижљивије раде и држе.“ Чиме је исказана жеља „ да ова оцена опомене наш винарски свет, да при прављењу вина одваја зрело грожђе од незрелог, трулог и нечистог; да остави да вино добро преври, пре него што га успе у судове; да га држи у добрим и чистим подрумима и бурадима; и да га почешће и на време претаче и чисти. Јер само овако наша вина могу постати светска вина, по добру се цену продавати, и пронзвођачима лепе добитке давати.

Ову и друге приче о Винском благу Србије можете прочитати у књизи Златна круна