NIŠKA GORICA

Kolevka vinskog turizma u Srbiji

 

Tekst i fotografije: Zoran Rapajić

Pogled sa Gorice oko 1915. godine

Još od antičkih vremena, brdo Gorica, koje se nalazi na južnoj strani niške kotline, bilo je poznato po nepreglednim voćnjacima i vinogradima, ali i po njivama, baštama, šumama i livadama.

Na Gorici su se 1878. godine odigrale ključne bitke za oslobođenje Niša od Turaka, posle kojih je veći deo goričkih poseda prešao u ruke imućnijih niških porodica.

Najbolji vinogradi ostali su sačuvani a pored njih ubrzo su počele da niču kuće i industrijski objekti, i Gorica je naglo počela da menja svoj izgled.

Broj stanovnika u Nišu počeo je ubrzano da raste, još brže su počele da se osnivaju zanatske i trgovinske radnje, a taj rast ispratili su gradski oci donošenjem projekata kojima se planirala izgradnja komunalne i saobraćajne infrastrukture. Tako se Niš u samo nekoliko godina razvio u moderan evropski grad.

Jedna od imućnih porodica koja je kupovala vinograde na Gorici bila je ona od Živka Atanackovića, poznatog niškog trgovca. Godinu dana nakon što su Turci napustili Niš on je ušao u posed nekoliko goričkih vinograda.

Tapija iz 1879. g. izdata od strane Načelstva okruga niškog, kojom se potvrđuje
da je Živko Atanacković, trgovac iz Niša, na licitaciji kupio vinograd na brdu Gorica.

Nišlija Svetozar Tutunović vešto je iskoristio situaciju kada su Turci napuštali Srbiju, počevši da posreduje u prodaji turskog zemljišta. Posao mu je išao odlično jer je uzimao veliku proviziju pa je tako uspeo da zaradi značajnu svotu novca.

Pored toga što je ostao upamćen kao gradonačelnik Niša (mandat mu je trajao samo godinu dana), Svetozar Tutunović je po zanimanju bio advokat ali i veoma uspešan trgovac sa velikom vizijom. Najbolje vinograde i zemljišta na potezu iznad Starog groblja (koje postoji i danas) kupio je 1884. godine, sačuvao ih za sebe i tako otvorio vrata velikom poslu koji ga je okupirao narednih petnaestak godina.

Ubrzo je osnovao „Srpsko poljoprivredno društvo za negovanje vina“ i podigao vinski podrum koji je postao poznat kao „Tutunovića podrum“. Kao vešt preduzetnik i veliki zaljubljenik u vino, shvatio je da bez moderne opreme nema vrhunskih vina. Taj koncept počeo je da daje rezultate pa je već u narednoj godini (1885), na takmičenju u Belgiji, osvojio bronzanu medalju za kvalitet vina.

Svetozar Tutunović se nije zadovoljio tom medaljom pa su svega nekoliko godina kasnije (1890) u njegovom podrumu svoje mesto našle mašine za presovanje i muljanje grožđa, a kapacitet podruma dostigao je za to vreme neverovatnih 150.000 litara.

Rast proizvodnje pratila je i organizovana distribucija vina, pa je Tutnović za potrebe skladištenja ali i izvoza zakupio veliko stovarište u Solunu.

Vrlo brzo je u okviru podruma otvorio gostionicu sa velikom baštom i konačištem na spratu. Do podruma se stizalo tramvajem sa konjskom zapregom, organizovanim prevozom kojim su se dovozili trezni gosti a ispraćali oni koji su znali da preteraju sa vinom.

Tutunovića podrum oko 1890. godine

 

Po niškoj čaršiji pričalo se da je kod Tutunovića često je voleo da svrati kralj Milan Obrenović i uživa u svemu što je ovaj podrum pružao. Te „sveznalice“ tvrdile su da se kralj često kockao, a da je prilikom svog boravka vreme najčešće provodio sa prelepim animir damama koje je za svog omiljenog kralja Svetozar lično birao.

Željan novih poslovnih poduhvata, Tutunović se 1901. g. udružio sa Zaharijem Popovićem, trgovcem iz Beograda, koji je na jugu Srbije bio poznat kao rodonačelnik hotelijerstva u Niškoj Banji. Njih dvojica su podigli veoma povoljan kredit od države i osnovali „Fabriku za proizvodnju aleve paprike“. Posle dobrog početka posao je stao, a Tutunović je zapao u velike dugove, i vinogradi i podrum promenili su vlasnika. Vinograde je kupio Tasko Uzunović trgovac i poznati borac za oslobođenje Niša, dok je podrum zadržao Zaharije Popović. Podrum je tada promenio naziv u „Podrum Gorica“ a vlasnici su postali braća Popović.

Posle Drugog svetskog rata vinogradi su nestali a podrum je menjao namene. Čuvena „Kula“ je služila kao prostor za skladišta i magacine različitih preduzeća, a dugo su je koristili i niški izviđači, kada je napravljen sportski teren u dvorištu.

Današnji izgled nekada velelepnog zdanja

Danas je od ove nekada velelepne građevine ostala samo ruševina u vidu jednog dela zgrade i dela kule a tereni su ruinirani. Taj deo grada koji pripada opštini Palilula, a koji je i danas poznat kao „Tutunovića podrum“, gusto je naseljen stambenim objektima, a samo poneki stari čokot podseća na nekadašnju vinogradarsku nišku oazu.

Ovu i druge priče o Vinskom blagu Srbije možete pročitati u knjizi Zlatna kruna